На 9. литерарном и фото конкурсу „Мој љубимац“ у организацији Дечијег културног
центра Београд наша ученица Вишња Јанчевић 5-2 освојила је са својом причом 2.
место у категорији прозе. Вишњи желимо још много лепих песама и прича! Ментор
награђене ученице је наставница Соња Арсић Вукомановић.
КУЋНИ ЉУБИМАЦ
Нажалост, ја немам љубимца, мада бих желела да имам. Желела бих да имам мачку,
желела бих да има више боја: белу, браон, сиву и жућкасту, желела бих да се не плаши
људи и да не гребе. И управо је таква – не плаши се људи и не гребе. И не постоји.
Ипак, о нечему морам да пишем, је ли тако? Писаћу о псу Лоли. Она не живи са мном,
али је тако близу да се може рећи да је љубимац свих станара наше зграде. Лола је пас
луталица, жућкасто-браон боје и средње величине. Она је јако паметна, најпаметнији
пас ког сам икада видела. Много воли нашу зграду, а посебно отирач моје породице и
тачно зна ко ће је пустити да уђе у зграду, а ко не. Толико је паметна да кад јој кажемо
да изађе, она то не чини, јер зна да јој нећемо ништа. Лола има јако развијен друштвени
живот. Свако вече седне на улицу и крене да лаје, онда јој се комшијски пси одазову и
они тако трачаре. То је као да су на неком псећем фејзбуку, а да је Лолино лајање на
почетку повезивање на псећи вај-фај. Лола је понекад тврдоглава, али нас често
насмеје. Једном сам попричала са њом и мислим да је она најзанимљивији пас.